00000 Baba Pusta | VeloArt Sombor

Fernbahov dvorac (Baba Pusta)

 

Za nama je ostajao prašnjavi trag. Fini sloj prašine prekrivao je put koji krivudao izmedju njiva tek pokošenog žita. Kukuruzi su se još i dalje ponosno njihali na vjetru.

Dokle god je pogled dosezao, videla se samo njiva i nebo. Ništa više i nije trebalo, jer je dovoljno lepote bilo i u tom pogledu.

Nastavljajući dalje, u sred te ravnice, u daljini se nazirala neka šuma, i put je vodio direktno ka njoj. Kako smo se približavali, iz krošnji drveća izranjao je prelepi zamak. Što smo bili bliže, za činilo nam se kao da čujemo topot konja po kaldrmi, koji nam se približavaju. Topot je postajao sve jači i jači i mi ugledasmo dva prelepa vranca koji su bili upregnuti u čeze, u kojim su bili stariji muškarac, gospodin sa brkovima  i prelepa dama, koja je odisala elegancijom….

Hmmm ovo bi možda moglo da prođe kao početak neke zanimljive priče ili pak scenario za film, ali stvarnost je nažalost puno drugačija
i surovija.

No krenućemo redom.
Letnji put izmedju njiva je stvarno bio prašnjav, i samo su se njive videle oko nas. I nastavljajući dalje naišli smo na ostatke kaldrmisanog uređenog puta, kojim su nekada davno jezdili bačko-bodroški župan, gospodin Karolj Fernbah i njegova lepa supruga Dora Karačonj(i), kojoj se zbog lepote i mladosti tepalo „baba” – na mađarskom lutkica.

Da, prašnjavi letnji put, kojim smo se uputili i  koji vodi od Čonopljanskog jezera kroz njive,  nas je doveo u nekadašnje velelepno zdanje Dvorac Fernbaha ili u narodu poznat kao “Baba Pusta”. 

 

Karolj Fernbah

Grb porodice Fernbah

Ogromno prostranstvo današnje Vojvodine, gotovo tokom celog XVIII veka, bilo je prostor na koji se naseljavala masa ljudi iz najrazličitijih delova Evrope.Povučen tom bujicom ljudi, tražeći obećanu zemlju za sebe i svoju porodicu, iz Marlena u nemačkoj pokrajini Baden-Virtemberg ka južnoj Panoniji se uputio i Johan Georg Fernbah. 

Njegov novi dom je u Apatinu i to je mesto gde će se ispuniti njegova i sudbina njegove porodice. Vredni, bogobojažljivi i sposobni Fernbahovi su polako napredovali. Svaka generacija je nadograđivala ono što su njihovi prethodnici izgradili i stekli. Lađe natovarene žitom plovile su uzvodno Dunavom, a kako je vreme odmicalo sve veći broj lađa je vozio žito Fernbahovih. Kako se bogatila Bačka tako je rastao i imetak ovih žitnih trgovaca. 

Za nešto više od jednog veka porodica Fernbah je došla od skromnih temelja koje je postavio Johan Georg do neslućene slave, moći, ugleda i bogatstva. Trgovina žitom je postala samo jedan sitan šraf u ogromnoj mašineriji imperije Fernbah. Trgovina poljoprivrednim proizvodima, prerada istih, ogromni kompleksi najplodnijeg zemljišta širom Bačke, industrijski kompleksi, finansijski interesi, dvorci koje projektuju najslavnije arhitekte i čiji enterijer opremaju najskupljim nameštajem i dekoracijom… 

Bogatstvo im je donelo i plemićke titule i ogroman politički uticaj

Petoro braće Fernbah- Jožef, Janoš, Balint, Antal i Karolj bili su istinski gospodari Bačke i simboli duha jednog vremena. Jožef je imao dvorac kod Apatina, Balint je imao letnjikovac u Sonti i na Krivaji, a Antal je imao dvorac u Temerinu. Dom Karolja Fernbaha, dvorac Baba Pusta, bio je samo jedan od njihovih mnogobrojnih rezidencija. 

Karolj Fernbah je rođen 28. januara 1868. godine u Apatinu. Završio je trgovačku akademiju u Budimpešti. Posle završenog školovanja vratio se na imanja koja je dobio od svog oca. Važio je za veoma naprednog i uglednog veleposednika. Fernbah je imao ergelu od 280 konja, proizvodio je cveće, a zemlju je obrađivao s dva parna pluga i imao je dve parne vršalice. Imao je ogromno imanje između Šare, Telečke, Pačira i Čonoplje, koje se prostiralo 20 kilometara u dužinu i 24 kilometra u širinu. Ovaj veleposednik je 1905. godine izabran za člana mađarskog parlamenta, a 1906. za glavnog župana Bač-bodroške županije. Slovio je za dobrog i uglednog političara.

Romansirano kazivanje o kaštelu Fernbah tvrdi da je Karolj imao mladu i lepu ženu i da je za nju, i po njenoj volji, podigao ovu nekada prelepu kuću 

Dvorac Baba pusta je izgrađen  1906/7. godine, prema arhitektonskom projektu inženjera Režea Hikiša  iz Budimpešte dok je izvođačke radove izvršio pačirski građevinski preduzimač i majstor Jakob Behler.

Prilikom projektovanja, dvorac je istovremeno viđen kao veleposednički dvorac, kuća za odmor, ali ne i kao stalno mesto boravka.

Arhitekta, pridržavajući se uzora iz ranijih decenija, čak i stoleća, gradi sintezu savremenih zahteva i nacionalne nostalgije za seoskom arhitekturom, posebno erdeljskom, naglašenu tornjem od drveta, većinom.

Ovde toranj ima ne samo arhitektonsko obeležje, nego i drukčiju funkciju; sa njega članovi porodice Fernbah u vreme žetvenih i drugih poljskih radova posmatraju šta se dešava na njihovim njivama i okolini.

Kuriozitet tog vremena je da se dvorac zagrevao sistemom parnog grejanja sa radijatorima i da je u njemu stalno bilo tople vode.

Posmatran spolja dvorac poštuje modu vremena. Tu je toranj, krovna konstrukcija daje utisak slamom pokrivene seoske kuće; velike prozorske površine prema južnoj strani omogućuju uživanje u sunčevim zracima i u zimskim danima, dok je velika prizemna i spratna terasa okrenuta ka parku, koji nije pristupačan radnicima, odnosno birošima.

Prema biroškim stanovima dvorac ima monumentalno pročelje, ulaz i malu terasu za sunčanje ili osmatranje poseda. Tu je i bazen, građen u betonu.

Fasada sa zadnje strane je uređena prema nameni zgrade kao porodične vile, i na njoj dominira polukružna terasa sa balkonom na spratu i prizemlju koja je povezana stepenicama sa parkom. U prostorije na spratu se ulazi iz hodnika prostrane galerije do koje su nekada vodile mermerne stepenice.

Neobična je, i s posebnom pažnjom projektovana mala porodična kapela, do koje vodi oslikani ulazni hodnik. Kapela je sa polukružnim apsidom i kalotom oslikanom anđelima.
Posebnu pažnju predstavlja i park u kome je izgrađen dvorac.

Ferbahovi su park u kome će kasnije nići Kaštel počeli podizati posle 1870. a prema nekim drugim prognozama 1881. godine, kada se nije pomišljalo na izgradnju dvorca, ali mora da je postojala već tada kakva-takva zgrada za boravak vlasnika imanja.

Park je velik 21 jutro i po stilu je odraz XIX veka, njegove epohe, materijalnog stanja i odnosa čoveka prema prirodi. Veleposednici su, po ugledu na svoje prethodnike, nastojali da uz pomoć visokostručnih pejsažnih arhitekata i baštovana dvorce i posede ukrase parkovima, što su Fernbahovi učinili vrlo temeljno, ne štedeći novac kada je bilo u pitanju stvaranje uslova za što prijatniji odmor u doskorašnjoj pustoši, gde su se ukrštale staze konjokradica.

Park na Baba pusti smatra se biserom vojvođanske hortikulture. On je besprekorna panonska varijanta hortikulture, od negovanja cveća, bilja i drveća, do njegovog arhitektonskog uređenja. Staze, vodovod, klupe, ograda, staklena bašta, rasadnik i drugi elementi potvrđuju da se ovde decenijama radilo vrlo stručno i savesno, a rezultat toga je velika zelena površina.

 Stilske odlike ovog objekta su nisko partersko rešenje parkovnog prostora ispred dvorca, potpuna simetrija u rasporedu i obliku cvetnih površina, staze oivičene šišanom bordurom od zimzelenih vrsta (šimšir).

U pozadini dvorca stilske odlike parka su neusiljenost, biljke kao živa bića (bez veštačke forme) u prirodnim asocijacijama, proplanci i livade sa motivima koji su idealizirane slike iz prirode, vizur, to jest mogućnost sagledavanja parka u celini, kao i detalja, iz raznih uglova, soliteri kao dominante, slobodno trasiranje terase i šumski pojas na periferiji parka u gustom sklopu sačinjen od domaćih lišćara, koji povezuju park sa okolinom.

U parku je bilo zasadjeno i stablo ginka, prvo u ovom delu Evrope.

Posle Prvog svetskog rata posed Karolja Fernbaha je prema Zakonu o agrarnoj reformi sveden na nešto više od 500 jutara. Pored zemlje ostao mu je i dvorac sa parkom. 

Nakon smrti Karolja Fernbaha, umro u Budimpešti 1937.godine,  njegove ćerke su 1938. ili 1939. godine odlucile da kaštel prodaju. Kupac je bio izvesni Kesner, ali nakon rata, kao aktivni radnici okupatora, čitava porodica morala je da pobegne,ostavljajući sav molibijar i vrednosti u kaštelu.
Navodno se tokom II svetskog rata dvorac  koristio za  odmor i oporavak visokih oficira nemačkog Vermahta. 

Nažalost, posle rata, kao i mnoge  druge gradjevine u Vojvodini, dvorac Baba pusta  prelazi u ruke “naroda” odnosno postaje upravna zgrada zemljoradničke zadruge “ 9. Maj” na kojoj se nalazila i farma svinja. Sedamdesetih godina pršlog veka se uprava izmešta i prelazi u sastav poljoprivrednog preduzeća “Aleksa Šantić”.

1985 Godine u dvorcu je sniman domaći film ”Držanje za vazduh”, Zdravka Šotre, u kome su glumili velikani jugoslovenskog filma, Bata Živojinović, Zoran Radmilović, Mića Tomić, Slavko Štimac, Jelica Sretenović

Film govori o ratnom siročetu koje se seća prvih poratnih dana, svoga boravka u domu za ratnu siročad, svojih vaspitača, drugova, a najviše svoga „jedinog brata“. To je u isto vreme priča o ljubavi i nesporazumima, o dečačkim snovima kroz koje se sagledava sva lepota i čistota dečjih duša, kao i prvi posleratni dani poleta i izgaranja.

Film možemo posmatrati i kao svojevrsnog svedoka tog vremena jer se može videti da je tada u dvorcu  sve još bilo koliko toliko očuvano, i vrata i prozori, mermerno stepenište, u pojedinim prostorijama bili su još i lusteri, kupatila su radila, kao i fontana i bazen ispred dvorca, a park je još tada bio kultivisan. 

Ali tokom snimanja filma počelo je devastiranje dvorca, koje traje i dan danas. Za potrebe snimanja posečeno je veliko stablo magnolije koja je bila u punom cvatu, a počelo se i sa razvlačenjem stvari iz dvorca.

Tokom rata devedesetih, devastiranje se nastavilo dolaskom izbeglica koje su intenzivirale potpunu demontažu stolarije, drvenih podova i svega što je u objektu moglo da posluži kao ogrevni materijal. 

Novo doba donelo je i privatizaciju (po pravilu lošu) pa se dvorac svojevremeno kao imovina PP “Aleksa Šantić” našao i u rukama kontroverznog biznismena, Mileta  Jerkovića, koji  je prodao dvorac i zemlju oko njega jednom fizičkom licu.. Posle raskida privatizacije nova uprava uspela je da sve ugovore o prodaji imovine, pa i ovog, stave van snage, tako da je dvorac vraćen poljoprivrednom preduzeću.

Ako je ko kriv, a trebalo bi tražiti krivca za propadanje ovog velelepnog zdanja, to je bez ikakve sumnje poljoprivredno preduzeće koje je i sada njegov vlasnik.

 Bilo je nekih inicijativa da se dvorac obnovi, čak je i  Bela Duranci, istoričar umetnosti iz Subotice, početkom sedamdesetih godina uradio projekat rastauracije. Na tome je ostalo, a tabla koja je godinama stajala na prilazu dvorcu, sa upozorenjem da su objekat i park pod zaštitom države, nije sprečila kradju sa tog imanja i odnošenja svega što se moglo odneti.

Osećaj uhićenja koje smo imali kada smo prvi put kročili medju ostatke dvorca, brzo je smenilo razočarenje u ljude i njihov destruktivni nagon, i žal što je ovakav objekat prepušten „savesti“ ljudi i zubu vremena.

I ovde bi nažalost stali i sa našom pričom, koja je na početku sličila na domaće filmove i serije koje se zadnjih godina prikazuju na  našim televizijama.

Ostaje nam da u tišini gledamo fotografije onoga šta je ostalo od dvorca, divimo se njegovom nekadašnjem raskošu i sjaju i pokušamo zamisliti bračni par Fernbah kako na tornju gledaju u istinsku lepotu ravnice.

S jedne strane srećni, što smo u blizini takvog mesta, do kog možemo doći biciklom, a s druge strane tužni jer će svaki sledeći put kad odemo tamo, dvorac izgledati sve lošije i lošije, jer vreme čini svoje.