00000 Od Sombora do Tare i nazad | VeloArt Sombor

Biciklom od Sombora do planine Tara i nazad

I još jedno leto i još jedan put iscrtan na monitoru računara koji bi trebalo preći
Put do cilja obeleženog kao Planina Tara. Magična planina koja se sa jedne strane naslanja na reku Drinu a sa druge na Zlatibor. Isti onaj Zlatibor koji u pesmi Muline Slobodana pita Taru za staru ljubav. Ja sam se pitao hoće li planina biti velikodušna i podeliti bar delić svoje lepote, koju odavnina deli sa vukovima, medvedima, srnama, divokozama a nebo iznad sa orlovima.
I ne samo sa mnom nego i sa prijateljem, kumom, bratom, Nemanjom.

Dan prvi. 17.06.2015 (135km)
Sa jutrom krećemo iz Sombora prema Staparu, i uz društvo „pratnje“ prijatelja Mihajla kotrljamo kroz Doroslovo do Srpskog Miletića. Tamo punimo bidone vodom prečiščenom na eko česmi, pozdravljamo se sa Mihajlom koji nastavlja opisivanje kruga do Sombora preko Bogojeva, a mi nastavljamo za Odžake i Bač.
punjenje_bidona

Biti u blizini mesta koje pamti Rimljane, Avare, Mongole, Ugare i Turke a ne obići ga je pravi šamar učetiljici života, tako da smo morali, bar na kratko, pogledati kako danas izgledaju zidine Bačke tvrđave. Utvrđenje, nekada sa svih strana opasana vodom reke Mostonga, spojeno kanalom sa Dunavom kojim su brodovi sa Dunava mogli do tvrđave. Jedini ulaz u utvrđenje je bio teški pokretni most.
Tvrđava po kojoj i jedno od tri srca Vojvodine nosi ime, i čije se stranice istorije ispisuju još od 535-te godine.
20150617_103453-5

Putovanje kroz istoriju se moralo završiti da bi se nastavilo putovanje kroz prostor ka Bačkoj Palanci, na čijem smo izletištu uz jezero Tikvara odmorili i sebe i konje.
Prešavši mostom preko Dunava, prvi dan je putovanje postalo i internacionalno.
Čitavih osam kilometara kroz Hrvatsku, pored Iloka za Ljubu. I prvi dan je postalo jasno da Vojvođani nisu za pentranje po usponima jer umalo nisam umro na minijaturnom usponu nakon graničnog prelaza. Nabio sam srce u uši.
Nakon dolaska do samog sebe nastavljamo klackanje do Ljube.
U selu Ljuba kratak „projice“ odmor (hvala majko) ispred prodavnice, gde nam se pridružio „pivo odmor“ zemljoradnik koji nam posle par minuta razgovora otkrije želju da hoće da otvori disko kafanu. U selu sa 500 starih duša, koje je pre sto godina na Svetog Iliju razbio grad, nakon čega je dan sveca uzet za seosku slavu a svetac u molitvama umoljen da selo čuva od leda.
Led više nikad nije pao, bar ne toliko da utuče svo voće i povrće, porazbija crepove i stakla, ali zato smrt i zov grada ostavljaju sve više kuća sa hladnim zidovima.

Nakon Ljube je sve nizbrdo ( hvala Fruška Goro) do Erdevika, pa ravno, gde je sa vetrom na našim leđima brzinomer pokazivao 30 kmh. Tako lako do Kuzmina.
20150617_153830-11
Od Kuzmina preko Martinovaca do Laćarka je mentalna tortura…

„Krateri“ put po kojem gmižu zarđale bele golf dvojke, zaprežna kola koja vuče po jedno ispalih rebara sivo kljuse. Koje ne možeš prepoznati da li je u pitanju konj ili magarac. Verovatno mula. Kombiji sa širom otvorenim zadnjim vratima koja lupaju po truplima šporeta, frižidera, troseda i stvari koje su izgubile svaki oblik i namenu, koja vise poput creva i samo što se ne prospu po putu.
Među tim vuciljudima gmiže i čovek koji je sa svojim apencom 4 morao stati i „srdačno“ nas pozdraviti. Onako, da vam zagrabi šaku sa oba njegova dlana pa dobro protrese. Da protrese i misli i rasprostre priče, opipa žbice uz zvučne efekte uuuu, auuu koji su otkrivali jednocifren broj zuba u njegovoj glavi, i nabaci po „Al si ih zatego, al prednje ti slabe“.
Da pita za cenu bicikla , komentariše šuntav korman, prostre i priču kako je prolazio i kroz Sombor kada je u mladosti vozio prostitutke do Subotice, kako je teško zaraditi paru i kako ga život nije štedeo, ali da i dalje veruje da će i on jednom ući u vidokrug boginje Fortune.

Na njegovo pitanje gde ćemo spavati, i naš odgovor: „u Zasavici“, brzo se pomeri s mesta i počne negacijski klimajem glave i emotivno nabijenim govorom da nas upozorava kako će to biti naša najveća greška u životu, a ako nemamo i naklon zvezda verovatno i poslednja, jer se tamo preko Save šunjaju horde spodoba pod nazivom Geci!

Geci su neka neobjašnjiva sorta ljudi, ako su ljudi, jer sam iz njegove priče pomislio da su to u stvari utvare došle na ovaj svet samo da bi sisale energiju života poštenog čoveka, varale obične ljude na najbizarnije načine, i trampile mućak jaja za 15 dinara. Što je više pričao o njima shvatio sam da su Geci u stvari priča o životu uz granicu, i da je samo pod jedno ime smestio sudbine vojnika, prostitutki, švercera i konjokradica. Svi oni su bili Geci.

Priča koja je samo upotpunila zonu sumraka u kojoj smo se nalazili, sedeći u pleksiglas kabini autobuskog stajališta, dok smo u sebi pokušavali naći volju da nastavimo okretati pedale razbijenim putem utkrivajući se sa izcrpljenim konjima i još više izcrpljenim ljudima. Kad si utučen potegni za bombončićem dekstroze.
Nema te rupe iz koje bombončić dekstroze ne može da te izvuče.

Ulazak u Sremsku Mitrovicu je izgledao kao ulazak u Jerusalim kroz Zlatnu kapiju.
Beo gradić na obali Save sa fontanom u parku, popločanim šetalištem i trgom, ostacima zidina iz vremena kada je Rim bio centar znanog sveta, i spomenikom Mangulici! Koji je nakon čistilišta i prvog kruga pakla stvarno izgledao kao sveti grad. Vaskrsnuće volje.
20150617_170823-15
Međ kućama i parkovima Sremske Mitrovice čoveku se brzo vrati elan i snaga tako da smo i mi nakon kraćeg odmora i prelaska preko pešačkog mosta Svetog Irineja hrabro zapedalali u mračne teritorije kojima tumaraju Geci. Teritoriju Mačve.

Na moje razočarenje od aveti, u prvih sat vremena , a ni u peti, ni traga.
Tako da smo neometani, prateći znakove kraj druma lagano dokotrljali do nacionalnog parka Zasavica i kampa. Odmah se videlo da je u pitanju kamp koji cilja na bogatiju, kako ih Ameri zovu „recreation vehicle“ stranac klijantelu. A filter za odbijanje putnika namernika je i cena za „all inclusive“ u koju je uračunata kuhinja, toaleti sa senzorima na pokret, jer što bi stranac tražio prekidač po zidu obloženim španskom keramikom uz koju se jedino uklapa slavina od 500 eura. Uračunato je i zalivanje engleske trave, podšišane u milimetar, brošure, nasmejani Norvežani i crvena cigla. Uračunato do 9 eura.
Ljubazno se zahvališmo šefu i odpedalasmo dalje iz kampa uz krdo krava kojima kao i nama trava ovde izgleda nije bila dovoljno zelena. Previše šišanja.
U selu Ravnje, užurbano tražeći gde ćemo podići šatore, jer počinjala je kiša nađosmo pored benta savršen mesto. Trava zelena, podšišana, uz šumarak koji nas je zaklonio od hladnog vetra sa reke od koje smo bili udaljeni svega 50 metara.
Upala nam kašika u med… pa u čaj. I pride projice i banana.

Kiša je brzo stala a te noći nam je Priroda BESPLATNO priredila nešto što ne može ni jedan, u papire zaveden, kamp da stavi u ponudu. Ples na hiljade i hiljade svitaca od kojih čoveka obuzme osećaj da je zaronio u centar kosmosa ili kakve zvezdane reke i da se napokon probudi davno zaboravljena veze sa prirodom. Veza iz vremena pre španske keramike, vrućih tuševa koji se aktiviraju pokretom ruke i u milimetar podšišane trave… engleske.

Dan drugi. 18.06.2015 (117 km)
Budim se odmoran, otvaram vrata svog doma,pogledam napolje, kad tamo…Geci!
Šetao je vrhom benta ispod kojeg smo mi podigli šator u košulji i pantalonama krem boje, oslanjajući se na štap koji je verovatno sam napravio.
Pozdravio nas ispruženim dlanom, pitao da li smo dobro spavali, prokomentarisao vreme i poželeo srećan put. Zatim se vratio svojim ovcama.
Priznajem da sam se razočarao. Ponadao sam se da će mi bar probati prodati kokošije jaje staro dvaes dana uz ubeđenje da je u pitanju jaje kakve svete ptice ili bar fazana, a on je bio samo okupiran svojim brigama a opet vedar i prijatan.
Vreme je bilo upravo suprotno. Tmurno i neprijatno.

Spakovali smo stvari u bisage koje smo nabacili na bicikle i bez doručka i kafe nastavili zacrtanom rutom. Preko Crne Bare, Salaša Crnobarski , do Badovinaca gde su tek pali burek i kafa. Pa polako prema Mačvanskom Prnjavoru ali sa bitnom promenom scenografije. Ovaj put, umesto polja kukuruza sa planinom Cer na horizontu.
20150618_104048-22
U Mačvanskom Prnjavoru se uključujemo na magistralni put Šabac – Loznica i podižemo prag tolerancije na bahate vozače do maksimuma. Kreće napeta vožnja puna bliskih susreta sa kamionima, autobusima i Beograđanima, Namerno kažem Beograđanima jer je svaki auto koji nas je hteo okrznuti bio beogradskih tablica. Zatim kratka i neophodna pauza u selu Lešnica koje, siguran sam da ako neko to želi istražiti naučno bi mogao da dokaže, ima najveću populaciju vrana po metru kvadratnom. I sve te vrane žive u parkiću sa šest klupa i jednom česmom. Ostavili smo selo za naučnike i zaputili se ka Loznici.

Loznica se pokazala kao potaman grad za ručak. Svaki minut proveden u ovom gradu je bio pravi odmor za oči i dušu.
Za lepotu ne znam ko se na koga ugledao, da li žene na grad ili grad na žene. Ili su se i žene i grad ugledale na prirodu koja je sa jedne strane pustila Drinu da vijuga, sa druge dve podigla Cer i Sokolske planine i na njihovom obodu iz dubine pustila da teče lekovita voda i tako kraju darovala kraljevsku Banju Koviljaču.

Da nam je trebao odmor i psihička priprema, pokazalo se odmah posle prolaska kroz Banju Koviljaču od koje put ka Malom Zvorniku postaje veoma sličan zoni sumraka pred Sremskom Mitrovicom. Ovo je bio drugi krug pakla.
Pedalira se konstantno na oprezu, izbegavaju krateri i pri tome pazi da se ne podleti pod kamione koji su se na ovom putu baš namnožili. U dve reči.. tušta i tma.

Vozeći slalom razbijenim krivnima nekih 20 kilometara, ugušen i pritisnut između hladnih zidova od kamena i metalne ograde, sa Drinom kao jedinom svetlom tačkom za odmor očiju dokotrljašmo se do Voljevaca gde kao na kraju tunela Drina odmiče od oštrih stena i otvara prostor za polja na kojima je zasađen kukurz, ponegde pšenica, voćnjaci i maline! Opet može da se diše punim plućima, vozi odličnim asfaltom i uživa u pedaliranju.

19062015099

Nakon pređenih stotinjak kilometara i umora koji je ostao od kruga br2 u malom mestu Polići, stadošmo pred tablom Ribolovačko mesto. Odlično uređeno mesto za kamp na svega dva metra od Drine. Dok smo dizali šatore shvatili da nema komaraca tako da smo mogli spraviti sebi večeru dostojnu kraljeva, u kojoj su se našla obarena jaja, zadnji primerci projica, čaj i kafa. Iza leđa nam je tekla Drina a po nebu plovili Mesec , Venera i Jupiter.

IMG_5127-103

Dan treći. 19.06.2015 (83 km)

Budim se odmoran, otvaram vrata svog doma, pogledam napolje i vidim da Drina više nije na dva metra od šatora! Preko noći se povukla dobrih tri, četiri metra u svoje korito. Opijeni rekom, savršenim mestom za kamp i odličnom večerom nismo ni primetili znak „Opasnost od naglog porasta vodostaja“
Srećom po nas, voda je te večeri samo skoknula iz korita pa se vratila, ali iza nje je ostalo šbb pitanje sa koliko kilograma na sebi moja podloga na naduvavanje može da pluta. I da li pluta uopšte? Nadam se da nikada neću saznati.
20150618_203154-36
20150619_061835-39

Spakovali se, seli na bicikle pa pedala dalje ka Ljuboviji. Ljubovija je mesto koje ne ljubim nikako!. Kad staneš pred ogromnu raskrsnicu od koje pomisliš da ulaziš u neki velegrad a odmah nakon nje zakucaš na sužavanje puta sa obe strane i počneš se provlačiti kroz prljavo predgrađe sa nedovršenim kućama koje što si bliže centru dobijaju eventualno sprat ili dva, obavezno sazidan crvenim blokom, a tek na dva tri mesta izrastu u zgrade od četiri ili pet spratova.
Mesto gde se štedi na boji pa su i ulice a i kuće ofarbane jednom te istom nijansom sive.
Sabijene ulice na kojima se sa svake strane nalaze pekare, dućani, menjačnice i ostala mala trgovina, široka taman toliko da se stanu uglaviti vrata i mali izlog ili prozor. I onako zbijenu cestu svako malo blokiraju kamijondžije koji tobože u žurbi iskaču iz kamiona, ostavljenog da radi na leru, vade stari novčanik iz starih kožnih jakni, naručuju burek i jogurt, a pride i zadenu razgovor sa mladom pekaricom. Pešaci koji prelaze ulicu na svakom, sem ne na pešačkom prelazu.
Grad koji je izjutra zagušen i haotičan. Grad koji, bez neke potrebe za zadržavanjem, sem za burekom i kafom, brzo napuštamo i nastavljamo dalje.

Nastavljamo dobrom ravnom cestom na kojoj se smenjuju mesta Vrhpolje, Donja Trešnjica i tako sve do Bajine Bašte.
A pred Bajinom Baštom, nakon slikanja National Geographic kućice na steni, prvi put srećemo i bicikliste. Dva momka iz Beograda koji su nakačili svoje bicikle na auto i krenuli na produženi kamp vikend pored Zaovinskog jezera i Miroslava, momka heroja koji se sa svojim capriolom zaputio iz Pančeva za Kotor.
Nakon pazara hrane i potrepština za surovu planinu krećemo ka Perućačkom jezeru i do restorana Vrelo koji je nalik na Frank Lloyd Wright kuću smešten na samom vodopadu kojim se reka Vrelo ili Godina, od svojih 365 metara dužine uliva u Drinu.

20150619_141525-54

Vrelo ima odličnu čorbu i još bolje palačinke koje su nas izašle jeftinije neko kafa i cola. Tu nam konobar Nebojša pravi prvu veliku promenu puta. Po njegovom znanju put kojim smo mi planirali uspon na Taru je dezintegrisan, uništen, vodom odnet, što nam ostavlja opciju penjanja usponom koji sam još u vreme planiranja rute i gledanja internet karti odbacio kao suviše strm. Druga opcija je bila da se vratimo za Bajinu Baštu i odande i krenemo usponom ka Sekulićima, što nam nije odgovaralo jer bi izgubili dosta vremena i verovatno se pred mrak popeli na Taru. Izabrali smo put broj jedan.
Put koji je otvorio treći krug pakla.

U početku smo mogli kotrljati usponom, nadopingovani palačinkama, i na svakih 400 do 500 metara praviti pauze, da bi se ubrzo broj pređenih metara počeo smanjivati a broj pauza drastično povećavati, kako se pojačavao i nagib. Sa 7 na 14 posto. Sa 230 metara nadmorske visine na 1100.
Kada je ponestalo brzina na menjaču, sve što nam je ostalo je da guramo bicikle. Nakon nekoliko kilometara, priklješteni između stena i konstantnog saobraćaja, i guranje , pa i samo držanje bicikla na kojem je 25 kg tereta počinje da predstavlja problem. Kada se pet puta okupa u znoju, i suzi mu se vid, čovek počne da traži bilo kakav razlog da stane i da odustane. Odjednom se treba pojesti čokoladica a i bombončići dekstroze, a i smutiti hidrostar a i slikati fantastično formirano stablo Smrče, i pločice u asfaltu na kojima pišu dva slova: OK, a i napuderisati noge, a i javiti se na telefon.19062015108

Zove Miroslav, momak kojeg smo sreli u B. Bašti i na kratko u restoranu Vrelo u koji smo mi taman stigli a on već završavao ručak, punio bidone i kretao ka Mitrovcu usponom kojim i mi sad pužemo. Bio je dogovor da vozimo zajedno po Tari do kampa, ali je on već bio u Mitrovcu a mi u debelom zaostatku.
Miroslav je taj dan prešao put od Pančeva preko Debelog brda do Bajine Bašte, popeo se na Mitrovac i nastavio dalje do Mokre Gore na svom putu za Kotor. I zato je heroj, i zato mu i ovim putem čestitam i skidam kapu na istrajnosti i čeličnoj volji. Alal vera Miroslave.
Mi smo zakucali negde pre dva tunela, neke građevine, dugačkog tunela.
Mi smo zakucali na početku.
Izvinio sam mu se što nećemo biti u stanju da ga pratimo a on nama što ipak ne može da nas sačeka jer je imao u planu da pređe još 20 kilometa do cilja a dan je debelo ušao u posle podne. Ipak razgovor sa Miroslavom kao da je aktivirao neke skrivene baterije snage u nama. Krenuli smo dalje, pomalo da vozimo i po više da koračamo ka Mitrovcu. Proširio se i vid , itekako, i pred nama se otvorio ptičiji pogled, otkrivajući brda Bosne, Perućačko jezero i vijuganje Drine. I tako nakon bog zna koliko sati popevši se na 1100 metara višlje od nivoa mora ušli u Mitrovac.
20150619_161915-58

Mitrovac je mesto koje je okupirano od strane malih ljudi. Dece iz cele Srbije, svih uzrasta, koja uz vaspitačice samo špartaju u kolonama po trim stazama i kojima su natovareni biciklisti koji su došli iz daleeeeeka postali prava atrakcija. Odmah smo zasuti pitanjima: Koliko brzo ide bajs, da li je teško kormaniti sa torbama na prednjem točku i da li smo negde uzput videli vuka ili medveda. Odgovore nisu stigili da dobiju jer im je usledio poziv za večeru. Što je i nama bio znak da se bliži mrak a i kiša samo što nije. Požurili smo da potražimo mesto za kamp. Zbog regulacija i pravnih normi nismo dobili dozvolu da podignemo kamp bilo gde u blizini kompleksa, a za kampovanje „na divlje“ smo se morali javiti rendžerima čija je kancelarija bila zatvorna. Ostalo nam je da umornima i mokrima od znoja, potražimo sobu. Ostavio sam bicikl i peške se zaputio ka jednoj od vila.
Vila kod Dila, gde smo prvo bili počašćeni domaćom rakijom a zatim i apartmanom u kojem je kad smo ušli unutra uveliko u peći gorila vatra.
I tako uz pucketanje vatrice i napravimo večeru, istuširali se i oprali garderobu.
Od intolerantnosti na industrijski kulen Nemanja je ušao u četvrti krug pakla.
Ne sklopiviši oka te noći, sa problemima sa stomakom doživeo je još i pun gnev planine na kojoj se godišnja doba menjaju iz sata u sat. Od kiše se nije videlo dalje od deset metara. Niz ulice se slivala bujica vode i ostalo je pitanje kako bi smo prošli da smo negde podigli šator. Ja sam bio negde daleko… ušuškan pored vatra, premoren od puta.

Dan četvrti 20.06.2015.

Budim se sa bolom u ledjima, otvaram vrata iza kojih me dočekuje hladan i vlažan vazduh. Oblaci koji vise na ne više od pet metara iznad glave i oni nešto niži i ređi lagano plove kroz Borove šume i vlažna polja.

20150620_083019-60

Nije vredelo da sedimo u sobi tako da smo iskoristili pauzu za bez kiše i krenuli u obilazak okoline Mitrovca. Prva najbliža tačka na karti je bila Banjska stena na nekih 5 kilometara od našeg boravišta. Nemanja i dalje imao problema sa stomakom, jezu i iscpljenost od nespavanja. Zato smo lagano vozili makadamskim putem koji vijuga kroz guste šume Crnog bora, Jela i Smrče, odlično obeleženim, da bi nakon nekoliko kilometara bili primorani ostaviti bicikle i krenuti peške ka Banjskoj steni. Nakon par stotina metara čeka nagrada za svu muku od predhodnog i ovog dana.
Fotografija umesto reči.

20150620_120211-68

Posle podne su se kišni oblaci ponovo namontirali i Nemanja koji se nikako nije mogao ugrejati ode u apartman a ja sam produžio u obilazak Zaovinskog jezera.Ni tri sunčana dana ne bi bila dovoljna da se obiđe Tara a kamoli pola kišnog, tako da sam se i ja nakon pređeneg pola puta oko jezera vratio pod zaklon doma i zagrljaj vatre.

20150620_163840-71

Dan peti 21.06.2015 (125 km)

Budim se sa bolom u leđima.. prokleti kreveti na rasklapanje! Otvaram vrata i gledam sličnu scenu od juče ujutro. Bar je Nemanja prizdravio. Spakovali smo stvari, pozdravili se sa domaćinom i udarili dalje na put preko prevoja Kršanjska glavica na oko 1400 metara nadmorske visine, pa do Mokre Gore. Makadamski put, mokar od sinoćnje kiše se pokazao prilično opasan i skoro nemoguć za voziti tako da smo poviše gurali , i u retkim prilikama po ravnom vozili. Ovim krajem i treba putovati što je moguće sporije jer je svaki njegov metar lek za dušu, a svaki prevoj krije magične poglede desetine kilometara dugačke.

20150621_103540-78

Nakon prevoja , put vodi još nekoliko kilometara kroz guste šume da bi nakon toga usledila nagrada i spust po dobrom asfaltu sve do Mećavnika, projekat selu poznatog i priznatog reditelja Emira Kusturice.
Pošto je Johnny Deep bio na popravci te time nedostupan za slikanje skratili smo obilazak Drvengrada na fotošešn, popili kafu sa ratlukom i nastavili dalje.

20150621_120858-81

Usponom ka Kremnima je uspon po petom krugu pakla.
Magistralni put prepun vozila čija rika motora se čuje još iz Višegrada a i iz Užica. Sa konstantnim usponom koji se , kao finale, završava dugačkim tunelom. Nakon izlaska iz zagušljivog i zaglušivog tunela od putara pored puta dobili smo najbolju motivacionu poruku ikad! „ Sad odmaraj“ reče i pokaza nam rukom carstvo biciklističko. Spust do Kremna. Kremna su u narodu poznato mestu odakle je u obliku spisa, a zatim i knjige štampane posle svih velikih događaja, o kojima se u toj knjizi i „proricalo“.
Pre Kremna stali smo obići Šangarsku osmicu. Materijalizovanu u čeliku, vatri i vodi. Mašinu koja je tamo negde izgradila Zapad a sa ovog mesta, gutajući ugalj i fućkajući beli dim polazila u svoje kotrljanje po žili kucavici između Evrope i Jadranskog mora. U vreme uspona parne mašine.
Iz Kremna krenušmo naš ponovni uspon na Taru. Prema Tarabićima, rodnim mestom proroka, iza kojeg je ostala drvena kuća, drvene skulpture, drveni suveniri, mesto za fotografisanje na kojem proturiš glavu kroz otvor i odjednom postaneš Srpski seljak sa šajkačom na glavi. Mesto sa kojeg se s vremena na vreme da u štampu dopunjeno izdanje starog novog proricanja nedavnih događaja.
20150621_140844-84

Nakon Tarabića i dobrih uspona (pošto smo se tri puta preznojali na temperaturi od plus 8 razmišljam da ga nazovem i šestim krugom pakla) prolazi se između kompleksa hotela, odmarališta i vila, gde bitišu lično oni koji kreiraju događaje, ne obazirući se na proročanstva. Sa pogledom bogova, sa vrha Tare. Gospodari audi prstenova.

Što bi rekao Balašević sa vrha brda , u ovom slučaju planine, svaka staza vodi nizbrdo tako je i naša staza povela odličnim asfaltom vijugavim 17 kilometara nizbrdo sve do Bajine Bašte.
Spuštanja sa 1063 metra nadmorske na 250 i nije toliko zanimljivo koliko naglo podizanje temperature sa 8 stepeni koliko je bilo na vrhu na 28 koliko je bilo u Bajinoj Bašti, u koju smo uleteli skafanderski obučeni ( Nemanji je bilo žao što nije poneo zimske kožne rukavice) među ljude u kratkim majicama i bermudama.
Tražeći mesto sa dobrom čorbom našli smo odličnu domaću kuhinju, „Kod Kuma“, jeftinije od gotovih jela koje se mogu pazariti u prodavnici.
Okuraženi sedamnaestokilometarskim spustom, gulašom i pirekrompirom, donosimo odluku da biciklamo još 60 km do starog kamp mesta, u koji smo , bez većih problema stigli ali u sumrak.
Na mestu gde smo prošli put podigli šatore sada je stojao beli kombi sa nakačenom prikolicom na kojoj je stajao veliki limeni čamac. Pored kombija, dva karaktera zadubljena u razmišljanje. Nemanja je odlučio da izboriti mesto za kamp pa makar se morao svađati sa njima, ali potrebe za borbom nije bilo jer su momci odmah podigli belu zastavu. Ustvari otvorili flašu piva, u zamenu za pomoć oko spuštanja čamca. Uz malo dumanja , filozofije i uzputne priče o biciklima zaboravljenim negde u Moskvi, čamac se ubrzo našao u vodi i pokrenut snagom daske umesto vesla zapolovio na drugu stranu Drine.
Jedan od pajtaša je ostao sa nama da nastavi razgovor o teško zarađenom hlebu u Rusiji, neprežaljenom biciklu, životu u Beogradu, prevozu dozvoljenih i nedozvoljenih stvari preko Drine, ponekad ljudi a ponekad i stoke. U neka davno prošla vremena.
Taman po završetku deklamovanja spiska putnika sa čamca na Drini vratio se i pajtos broj 2 noseći dve kante. Čega? Ne znam. Pomogli smo im da nakače prikolicu, oni nama poželeli ugodno kampovanje i srećan put kući, nabili gas ne bi se ispeli uz strmi makadamski put i uz brujanje motora izgubili u noć.
Brzo dizanje šatora i tuširanje , na kuvalu ugrejanom vodom nas je vratilo iz mrtvih i odmah bacilo u usnule.

Dan šesti. 22.06.2015 ( 130 km)

Budi me gavran! Ubeđen sam da je sleteo na granu najbližu šatoru, prodro se tri puta „nikad više“ , da bude siguran da nas je probudio, i odleteo u nepoznatom pravcu. Ne znam koga je izgubio ali znam da sam ja izgubio sat vremena sna.
Iako smo navili sat za 6, drečanje gavrana nas je probudila skoro sat vremena ranije. A buđenje u šest je natempirano tako da krenemo u 7, ali već je postalo standardno da nam vreme polaska bude oko 8 časova, bez obzira kad se probudimo. Treba se razbuditi, presložiti stvari u bisagama tako da se svaki put iznenadiš, čega tu sve ima i od kud tu uopšte, kad ih otvoriš.
A i nije vredelo kretati dok se ne raziđe jutarnja magla i dok sunce ne izađe iza brda.
Oko 8 i 15 smo kotrljali putem koji nam je već bio poznat ka Malom Zvorniku, Banji Koviljači i Loznici gde smo ponovili ručak. Nakon ručka, gurajući bicikle i tražeći pekaru, zaustavi nas stariji gospodin. Pomalo konfuzno nas počne ispitivati za bisage a konfuzija se povećala kada mu je zazvonio neodložan poziv i kad je u isto vreme počeo da priča sa osobom sa one strane veze i sa nama. Sa nama je pričao tri slova, strani film, gestikulacijom. Brže bolje dadošmo petama vetra jer nam je bilo jasno da će se razgovor, u sva tri pravca, odužiti.
Šesti dan nas je napokon ogrejalo sunce. U početku prijatno a onda je pojačalo termometar. Pakleni sedmi krug.
U Mačvanskom Prnjavoru smo zastali da odmorimo i nakon dvadesetak minuta ugledašmo biciklistu kako nam još iz daleka maše, silazi sa puta i staje pored nas. Isti onaj gospodin zainteresovan da li crosso bisage puštaju vodu. Gospodin Dragan se nakon susreta sa nama presvukao, uzeo bicikl i dao u poteru za nama. I tako vozeći prve kilometre zajedno promenio sliku od zbunjenog zapitkivača do odličnog bicikliste i cikloputnika, koji u svojoj mapi života ima izcrtane puteve do Albanije, Grčke, Rumunije, a u nogama pedalanje od 12, 16, sati i pređenim dvestotkama kilometara pod punim teretom. Kroz polja Mačve kojima je put išao nastavile su se priče o biciklizmu, klubu, dizanju ruku od sporta i ljudi. I jedni i drugi su postali ljigavi na dodir.
Stigli smo do sela Gotovac, gde smo se na žalost morali pozdraviti sa Draganom koji je preko Bogatića okrenuo nazad za Loznicu, a mi se dalje zaputili prema Mačvanskoj i Sremskoj  Mitrovici koja nam je bila cilj za taj dan.
Imajući dobro prolazno vreme stigli smo u Mačvansku Mitrovicu sa dovoljno vremena prednosti da ostavimo bisage kod prijatelja Saše, obiđemo Sremsku, napravimo večeru i uz zalazak sunca odmorimo na obali Save gde smo i podigli šatore. Suma summarum fantastičan dan. Šteta što se put bližio kraju. Sutra bi trebalo da spavamo u svom krevetu.
20150622_201401-92

Dan sedmi 23.06.2015 (150 km)

Budim se, otvaram vrata svog doma i grabim momenat kako sunce izviruje iznad krovova Sremske Mitrovice, dok ribari polako klize Savom i bućkom pokušavaju da iznerviraju soma.

20150623_054839-94
Neverovatno koliko brzo se okrenula sedmica. Rutinski sedlamo konje, doručkujemo ostatke od večere i krećemo da krckamo poslednju etapu puta.
Sa ledjima okrenutim suncu , koje je već u osam sati pokazivalo da će i danas biti nemilosrdno, izlazimo iz Sremske Mitrovice i već znanim putem vozimo ka Kuzminu. Ostavljajući Frušku Goru sa desne strane nastavljamo ka Kukujevcima. Po veličini crkve, pored koje je sad postavljen ringišpil, nekada bogatom selu.
Selu čiji su meštani za vreme tragičnih događaja devedesetih uradili trampu po sistemu „kuća za kuću“ sa meštanima Vukovara i okoline i tako od katoličkog sela nastade pravoslavno. Bilo je tu i trampe po sistemu nemaš izbora uzmi trošnu nabijaču a podaj spratnicu kako nam je ispričala devojka tek rođena u tragično vreme, dok smo u njenoj pekari unosili ugljene hidrate u formi parčeta pice.
I tako gledajući crkvu kroz izlog vidim da je ni „jedni“ ni „drugi“ nisu baš bili voljni održavati. Kuća Gospoda za kojeg su bili spremni raditi mnogo rđavije i zle stvari, tako sad stoji ostavljena na grickanje zubima vremena.

20150623_092848-97
U Šidu pravimo pauzu za kafu , i ne ostavljamo previše vremena da ga malo bolje upoznamo. Magnetno privlačenje svoje kuće je bilo sve jače.
Prelazimo granicu i po drugi put ulazimo u „Evropu“ gde smo se dohvatili ravnog asfalta pa još sa vetrom na ledjima nagazili pedale i krenuli da ređamo sela i gradove. Tovarnik, Negoslavci, Vukovar, Borovo, Dalj.. ako ovako nastavimo, kući smo sigurno oko 15h. Granica, Bogojevo…… Bogojevo…… Bogojevo.

Selo gde nas je dočekala takva šamarčina vetra, koji je sa nevidljivom rukom bacao po putu naše natovarene bicikle i stiskao nam kočnice do kraja.
Jedva smo dopuzali do Sonte, pa jedva jedva do Svilojeva, pa jedva jedva jedva do Apatina.
U Apatinu dodatak vetru, pljusak. Namontirao se oblak iznad glave i ne mrda. I tad sam bio siguran da su se neke nečastive sile urotile protiv nas jer na 100 metara dalje je sve i dalje bilo suvo. Bio je to deveti krug.
Uspeli smo pobeći čičak oblaku ali samo do izlaza iz Apatina gde smo pod starim orasom morali sačekati da se ovaj, da ne budem prost, išora.

20150623_171327-100

Ipak ništa od trijumfalnog ulaska u Sombor u kratkim majicama koje vijore kao kakve pobedničke zastave na vetru.
Tog leta gospodnjeg smo se vratili u grad u zimskoj garderobi.
Pročišćeni i kao pobednici. 20150623_171319-99

IMG_5150-108