00000 Od Sombora do Lepenskog vira | VeloArt Sombor

Biciklom od Sombora do Lepenskog vira
(ili kako sam postao cikloputnik)

Željan sunca kišnog leta gospodnjeg 2014-te godine i vođen iskonskom potrebom da izbijem svoju stražnjicu iz doma bar na deset dana, spremio sam bicikl , ubacio sve potrebne i sve nepotrebne stvari u nakačene i kanapom vezane bisage, zapedalih na svoje prvo cikloputovanje. Cilj je bio Lepenski vir , odnosno otkriveno nalazište čovekovog postojanja od pre osam hiljada godina pre rođenja Mesije. A ruta puta? Ona se menjala iz dana u dan , ne bi li se nekoliko sati pred polazak posložila u autokarti, povučenom linijom od Sombora preko Bačke Palanke do Ade, pa do sela sred Bačke, Bočara. Prvi dan.
Za drugi dan je ostalo samo.. videćemo.

gone

Dan prvi: 24.08.2014
Početak ciklanja je čekao prestanak kiše, tako da sam krenuo tek oko 10 časova putem kojim se ređe ide od Kljajićeva prema Bačkoj Topoli preko Telečke i Bačkog Sokolca.
Sa vetrom u leđa, poljima Bačke. Bolje nije moglo. Ali tako prolazeći kroz sela Njegoševa Gunaroš pa sve do Pobede i Utrine, me obuzme neki osećaj vanzemljaka u rodnoj mi zemlji Srbiji. Odjednom niko od ljudi pokraj druma ne govori Serbski a ja Mađarksi ne umem. Na pitanje o ispravnosti puta uglavnom sam dobijao odgovor: “nemtudom”. Taman da ostanem nem i tudom putom pa do već negde. Papirnom kartom i GPS-om
do Pobede! pa nekako do Ade i njene reke Tise. I tamo u Adi, na prelasku u Banat vas dočeka mistična šuma. Bar je meni tako delovala posle sati i sati gledanja u polja kukuruza i suncokreta. A posle šume?.. Ravna ravna prerija.
Ima nešto magično u tim prerijama. Uhvati čovek onaj momenat kada je potpuno svestan trenutka i svakog sastojka od kojeg je taj isti trenutak satkan. I kada uspe da prepozna ime svakog sastojka. Ime Sunca, boje, šuma vetra, mirisa poljskog cveća i slatkog zvuka tišine. Tamo u središtu Banatskog mora. A u središtu tog Banatskog mora i selo Bočar. Zemljanim drumovima, njivama i kanalima od Sombora rastavljen 115 km.

Ada_forest

banatske_prerije02

banatske_prerije

Dan drugi: 25.08.2014

Opet kasnim. I drugi dan kako imam maler sa nogarom. Prva se slomila, a drugoj otišao šraf. Vozam se gore dole po Novom Mileševu ne bi li našao prodavnicu bicikala, za koju mi rekoše da sigurno postoji. E sad,  ta prodavnica bicikala izgleda ovako: Po simpatičnom čikici fasada prodavnica je ofarbana u lepu plavu. Po paor brki ima samo ciga sa polovnjacima, a fra gospođi , koja mi nije htela dati nikakav podatak sve dok joj ne kažem odakle sam i gde sam se zaputio, prodavnica je žuta. Gvožđara.
I stvarno ima gvožđara sa žutom fasadom. Nisam uspeo da nađem nogaru ali jesam novi imbus šraf. S’ obzirom da je bilo već pola 12, i da nisam prešao ni 20 km, udarim prečicama i bogazima kroz polja, kako bi izbegao Zrenjanin i gužvanje po saobraćaju, prema Bašaidu, Tordi, Banatskom Karađorđevu, Toraku, Žitištu, Krajišniku, Sutjesci gde sam izašao na put Zrenjanin – Vršac.
Sela za koja ranije nisam ni čuo. Sela i ljudi u njima, koja su na mene ostavila veoma jak utisak.. Van magistralnih puteva, van žila kucavica. Vezivno tkivo društva. Umorno i staro. Nekad grofofska imanja sa zamkovima , plodnim poljima , mlinovima, prerasla u varoši, sa dvoranama visokih svodova i staklenim lusterima, zadrugama, parkovima u čijim su centrima arterski bunari. Izvori života.
Danas rasprodata, rasčerupana. Sa dvorčevima pretvorenim u disko klubove u koje nema ko da izlazi jer je omladina pobegla u gradove. Pobegla od žuljeva, sunčanice i atarske prašine. Srušenim zadrugama i kućama od kojih je priroda uzela nazad ono što joj je oteto. Tkivo koje umire.

banatske_prerije03Bilo je dosta kasno kad sam stigao u Plandište gde, rekoše mi, postoji Hotel. Veliko H za veliki hotel. U stvari je to jedan od onih motela sagrađenih između 60-tih i 70-tih godina, sa travom do grla, prokleta dva stepenika za pentranje na “terasu”. ( verovatno 70tih godina paraplegičari nisu ni postojali.) Jednim ispravnim fenjerom na parkingu, kojem je naravno polurascopana ona bela plastična kugla. Jedva našao recepcionara, negde iza dvoja troja vrata , koji mi samo reče da nema ni jednu slobodnu sobu jer su sve zauzete od strane neke tajne inspekcije. Pa me zaputi za Vršac sa nekom procenom, praćenom pokretom ruke kao kad se zavrće ili odvrće sijalica, da do Vršca ima nekih 12-13 kilometara.
Do Vršca je bilo 20 km u koji sam stigao oko 22h. Ukupno 142 km. Odličan kraj dana.

Dan treći 26.08.2014

Opet kasnim. Opet problem sa nogarom a sad i sa žbicom. Puklo i jedno i drugo.
Dobro jutro.
Nakon turističkog vozikanja po Vršcu, popravke nogare i stavljanja nove žbice udarim na drum. Pravac Bela Crkva. Uzbrdo nizbro, za aute dobrim drumom i usponom na Stražu posle kojeg sledi kratak spust od 12%. Zatim na Crvenu Crkvu pa preko Vračevog gaja pred skelu u Banatskoj palanci. E u Banatskoj palanci se odmah primeti da ste na EuroVelo6 ruti. Tu su cikloturisti, pa moglo bi se slobodno reći iz celog sveta, a i prvi Jonetovi putokazi sa citatima. I tako se od “čuda” koje se kotrlja Banatom i u koje svi gledaju, pretvorih se u još jednog “običanog” cikloputnika.

” Potrebno je dosta godina da se postane mlad (Pablo Picasso) “

ram01

Tako gledam moćnu reku, i tvrđavu, građenu, osvajanu i razaranu, pa obnavljanju i na kraju napuštenu, kako leži na obali, kao i ovaj lađar, dok remorker naslonjen na skelu polako ali uspešno nadvladava moćnu struju Dunava i slušam štektanje motora i reći koje izgovaraju Francuzi, Nemci, Austrijanci. Isto tako slušam reči u svojoj glavi i čujem da razumem lepotu putovanja biciklom.

Ne putuje se kroz kilometre. Putuje se kroz čula, prostor i vreme.

Tog trećeg dana sam prvi put putovao biciklom, i po prvi put razvukao šator, i na Srebnom jezeru prespavao na vazdušnom krevetu ispod otvorenog neba.
Bolje nije moglo.

konak03

Dan četvrti 27.08.2014

Ne kasnim. Pakujem bicikl, doručkujem na Srebnom jezeru i polako krećem prema Donjem Gradištu. Ponovo srećem bračni par iz Nemačke. Putuju Dunavskom rutom sa svojim psom kojeg su našli u Budimpešti i zbog kojeg su prekinuli svoje hodočašće i vratili se u Nemačku, da bi nakon vakcinacija, izrade pasoša kupili bicikle i prikolicu za Janoša
i krenuli na cikločašće. Oni ostaju u Gradištu na ručku a ja nastavljam za Golubac i nakon prolaska kroz Golubačku tvrđavu ulazim u Đerdapsku klisuru.

djerdap_fort

rumuniPosle par sati prijatne vožnje između stena, ponekad golih a ponekad prekrivenih gustom tamno zelenom šumom sa jedne, i Dunava sa druge strane a u pratnji potpune tišine koju je retko i na trenutak znao da propara jedino zvuk motora nekog auta ili kamiona, pedalirao sam prema svom cilju. Kiša je ipak imala drugačiji plan. Brzo se prevale oblaci preko litica kanjona praćeni vetrom tako da sam brže bolje potražio mesto gde bih raširio šator. Mesto sam pronašao u kampu Toma, smeštenog na samoj obali reke.

Lepenski vir ostaje za sutra.
bad_time

 

Dan peti 28.08.2014

Hladno jutro. U klisuri moraš da sačekaš kako bi video sunce i osetio njegovu toplotu.
U kampu samo jedan šator. Devojka i momak , reklo bi se lokalci , verovatno na nekom produženom vikend odmoru. U onom pravom izviđačkom šatoru. Kakve crtaju klinci u prvom razredu. Ili kakve su crtali. Ko zna da li “današnji” i znaju šta je šator. Kada se sunce promolilo iznad stena i ja sam krenuo da izvezem svoje finalne kilometre do zacrtanog cilja. Košava duva u leđa i uspone skoro da ne osećam, tako se sve sklopilo
u prijatnu vožnju sa savršeno izbalansiranim periodima sunca i hladovine.
Posle dužeg uspona posmatraču pukne pogled na svu lepotu kanjona i na beli krov arheološkog nalazišta.

muzej01Još desetak kilometara i na cilju. Na cilju čeka fantastičan spust, gde čovek pusti bicikl
i obavezno proleti pored putokazne table nalazišta i slobodno krene dalje prema Donjem Milanovcu. Nisam bio jedini. Pustili su bicikl i bračni par iz Poljske.
Svi zajedno u polukrug pa nazad prema tabli i restoranu. Pred restoranom sam ostavio svog konjića i prateći putokaze zaputio se prema samom nalazištu.
Sam Lepenski Vir i utiske o njemu neću da opisujem. Svako treba lično da doživi to hodanje kroz istoriju tamo daleko, osam hiljada godina kroz vreme. Da vidi lica bogova koje je čovek nekad obožavao. Da se zamisli kakve su mu bile misli dok je lovio ribu na divljem Dunavu i jelene u divljoj šumi tamo negde na kraju poslednjeg ledenog doba.
I da li je ikad, u svojim najvećim košmarima, pomislio da će mu kosti ležati izložene
u staklenom sanduku ispod krova od pleksiglasa dok ih je, živ i zadovoljan, grejao uz vatru u svojoj kolibi napravljenoj od granja i suve trave.

lepenski_vir

kolibaPovratak u budućnost je usledio nakon prve kašike restoranskog tavčeta. Za njim i povratak kući. Vozeći nazad prema Golubcu sam svratio u selo Dobra da bi kupio nešto slatkiša i vode za put i u selu ostao dobrih tri sata u društvu dobrih ljudi iz Dobre. Mladići i devojke mog godišta uhvaćeni u dokolicu leta, u predpostavljam jedinoj kafani u mestu. I ja uhvaćen sa njima u pričama o istim problemima. O Srbiji , vojsci, ( Jedan je služio vojsku , a drugi bio na takmičenju u Somboru. U sećanjima ostali samo lavovi sa glavne ulice.) poslu, bežanju preko grane, nasmejanim strancima i ubijenim prijateljima od strane onih drugih stranaca. Zlih.
Pošto sam video da će biti teško za dana doći do Srebnog jezera odlučio sam da opet prespavam u starom kampu. No ovaj put u kampu gomila šatora , kampera, auta. Skupili se nasmejani stranci. Švajcarci, Austrijanci, Italijani, Bugari, Nemci, Francuzi i naši Vlasi. Fantastično druženje uz rakiju, schnapps, i svaki drugi alkohol, izabran iz lepeze stranih jezika.

view

w_c

Dan šesti 29.08.2014

Delovalo je poprilično vruće ali isto tako Dunav i konstantan vetrić uspevaju potpuno da neutrališu tu vrućinu, tako da sam lagano , bez preteranog napora, jedrio prema Srebnom jezeru, pa dalje ka Vincima i Požežnu istraživajući EuroVelo6 rutu. Tako pratio rutu, pa malo skrenuo prema Kličevcu, onda okrenuo preko njiva i polja ka Dunavu, i sve to kako bi našao neko mesto za kamp. Baš na tom delu moje pretrage je Dunav opasan bentom koji sa jedne strane strmo pada u reku a sa druge strane se na njega naslanju njive, ne ostavljajući ni kvadratni metar za intiman kamp. Vozajući se bentom, posle nekoliko razmenjenih priča sa Dunavskim alasima, ipak zavrsim putovanje u Ramu, gde sam se skućio u porti crkve.


bed01

Tu sam, uz večeru, upoznao fantastične klince koji još uvek umeju da se igraju žmurke i koji na svaku psovkicu mole Boga za oprost.

Dan sedmi 30.08.2014

Veče pred dan sedmi sam dobio informaciju da sledi jako pogoršanje vremena, pa sam odlučio da sedmi dan pređem što više kilometara, u zavisnosti od raspoloženja i mene,
i vetra. Kada sam prešao Dunav , skelom, po drugi put, i kada sam kod Vračevog Gaja okrenu na Dubavac video sam da je vetar itekako raspoložen, i da mi je brzina uz minimalan napor oko 25 km na čas, pa odlučih da podbijem metalnog konjića i stignem za dana do Novog Sada. Tako je i bilo. Obodom Deliblatske peščare pa na Dubavac, Kovin, Bavanište, Pančevo, Jabuka, Glogonj, Opovo , Baranda ( Švabu nisam našao kući) Čenta, Perlez, Titel, Vilovo, Šajkaš, Kać, Novi Sad. Maratonsko biciklanje od 185km.

putoperspektiva

baranda  titelski_breg

Dan osmi 31.08.2014

Put od Novog Sada do Sombora mi je već bio poznat i nakon svega pomalo dosadan. Možda me pogled na gužve vara ali tako mi se čini. U veliki grad je dobro dolaziti rano izjutra ili kasno posle podne. A bežanje iz grada treba ostaviti za pred podne. U tim vremenskim periodima najveći broj vozila je na suprotnoj strani puta. Druga stvar koju sam primetio je da je razlika između magistralnog i seoskog puta jedino u boji kojom su ofarbani na autokarti. Bar što se tiče kvaliteta druma. Seoski put ima još jednu veliku prednost, sem što je idealan za ciklo putnike. Odličan je i za one koji vole da provere svoje pevačke sposobnosti i van tuš kabine i reverba keramičkih pločica.

Šta bi rekao Davis Miles? Šta bi rekao Coltrane.

Dan posle u Srbiji je priroda opet zasvirala blues. By Muddy Waters.

Milan Obradović

map_ps